Мај је месец. Све увелико мирише на лето, а самим тим и на крај још једне школске године. И ученици и ја се бескрајно радујемо распусту, одмору и лету, али у исто време и тугујемо због растанка који је неизбежан. Растанак од једног безбрижног четворогодишњег доба, ушушканог у море заједничких загрљаја. Прећутно и стрепимо, док ишчекујемо да закорачимо на нову степеницу образовања. Пратећи претходну и очекујући наредну генерацију ђака не могу, а да се не запитам шта је то што нас очекује у будућности.

По образовању ја сам професорka разредне наставе (како то круто звучи), али за моје ђаке ја сам учитељица. Као и већина мојих колега, овај посао сам бирала првенствено зато што волим децу и рад са њима, али и зато што не волим послове који се своде на свакодневну рутину, строго затворен простор, где је сваки дан налик оном претходном. Нисам желела да свој радни век проведем без креативности, без смеха, без осећаја испуњености пред одлазак на спавање… Нисам желела да ми посао буде искључиво обавеза која ће ми помоћи у даљој егзистенцији, већ и да ми тај посао причињава задовољство. Вероватно због тога, и дан данас околини говорим како идем у школу, а не на посао.

Пандемија вируса са којом смо се сви ненадано суочили и која је довела до проглашења ванредне ситуације у читавој држави, утицала је и на систем образовања и васпитања, на наш одлазак у школу. Али не само то – променио се и целокупан живот свих нас. Од тог дана почела сам да бринем бриге за које нисам знала да постоје, бринула сам о нечему новом, неизвесном, свима непознатом. Трудила сам се да позитивно размишљам, да храбрим и себе и све остале, да останем и физички и психички здрава. Да сачувам себе и своје ближње. Да сачувам свој посао. Да га радим достојанствено, као и до тада. Да га радим другачије него до тада!

У једном тренутку, сасвим неочекивано, наставници и ученици су се нашли пред новим видом наставе, такозваном онлајн наставом. Наставом без ђачких клупа, наставничких катедри, табле и креде, без „живе” речи… Дакле, излазак из зоне конфора. Излазак из учионице који је подразумевао нешто слично као и глумачки силазак са бине након завршене представе.

Удруживши снаге са ученицима и родитељима од првог дана сам се трудила да осмислим ново окружење за учење, применивши досадашње знање о новом виду учења. Свакодневно сам се бавила онлајн учењем, читала сам и истраживала на ту тему, слушала искуства других колега не бих ли успела да својим ученицима пренесем знање на адекватан начин у новим условима рада.

Истини за вољу, о неким могућностима за онлајн учење сам сазнала тек након завршетка учења на даљину. Но, верујем да ће бити прилике да се и та новостечена знања и вештине примене у наставној пракси. Претпостављам да је овај вид учења све у држави ставио под велики знак питања и отворио низ питања на које треба дати одговор.

Као највећу предност онлајн учења издвојила бих то што су и ученици и запослени имали изразито смањену могућност обољевања у комфору својих домова. Са друге стране, не знам коме је било теже – нама који смо подучавали или ученицима који су код куће учили. У тренутку смо се сусрели са безброј недоумица и питања – како на најбољи начин пренети ученицима знање, коју платформу користити, како оценити ученике – без јасне законске регулативе. Свакодневно смо морали да попуњавамо табеле, извештаје, анкете, мењамо и прилагођавамо планове, прилагођавамо се ТВ часовима.

Ажурни као што и јесмо, прилагодили смо се и све своје обавезе извршавали на време. Што се тиче техничке опремљености без које не бисмо могли да спроводимо онлајн наставу – она се подразумевала. Наша доступност, такође. Радно време је било свакодневно, целодневно. Јесте да смо могли временску артикулацију часова прилагодити узрасту, наставној јединици и околностима, али неретко су нам биле потребне способности врхунских организатора како бисмо усагласили све и одржали тај један онлајн наставни дан. Морали смо ускладити распоред своје породице са распоредом породица наших ученика. То су породице у којима је било више генерација. Неки су радили од куће, неки далеко од куће. У неким породицама је било и више деце, различитог узраста. Дешавало се да се термини часова подударе са часовима других колега, али и са пословним обавезама родитеља који раде од куће. Нису се ни сви родитељи сналазили исто са техничким уређајима, а поједини их нису ни имали. Сусретали смо се и са породицама који живе у једној просторији, у просторији у којој су се поред свих свакодневних дешавања, гледали и ТВ часови и радио домаћи задатак. Тај задатак је био намењен деци, али с обзиром на то да је у питању био млађи узраст, изискивао је и ангажованост родитеља, у најбољем случају само као посредника у прослеђивању информација.

Након искуства са онлајн наставом, могу донети закључак да ни традиционална настава ни савремени типови наставе нису скроз употребљиви у дигиталном окружењу. Доступност технологије деци у виду рачунара или мобилног телефона сама по себи није била инспиративна. Они су ипак генерација код које се дигитална писменост и овладаност коришћења дигиталним средствима подразумевала. Највећи изазов за мене је био да их мотивишем и подстакнем на самоучење кроз приказ на екрану. Кроз свакодневну примену разноврсних видео записа, презентација градива, едукативних игрица, пројектних задатака и слично, мислим да сам успела у томе. Константно сам их „ослушкивала” и пратила њихове потребе. Када год би приметила да губе елан, нисам нужно мењала начин рада и смањивала захтеве. Омогућила сам им оно што им је, по мом мишљењу, највише недостајало. Премостила сам отуђеност на коју су невољно били принуђени. Дозволила сам им да се у том интернет окружењу виде, попричају, нашале, да се упознају са кућним љубимцима, да заједно погледају неку краткометражну емисију или цртани филм… Да се друже. Ниједна техника и приступ „на даљину” не може да замени непосредни контакт уживо.

Тренутно не можемо знати да ли је оправдано и репрезентативно вредновање ученичког рада током учења на даљину и у којој мери су оцене добијене током учења на даљину реалне и одраз искључиво само дечијег рада и залагања. Време ће показати употребну вредност знања стечених у том периоду.

Деца су учила, били су вредни и радни, свако је дао свој максимум у датом моменту. По први пут су се сусрели не само са другачијим видом наставе, него и са другачијим свакодневним животом и функционисањем у њему. И уз велику подршку наставника и родитеља, јако добро су се снашли. Некако се чини да су током тог периода и преко ноћи одрасли, сазрели. То да се вреднује не може.