Izbornik
Izbornik
Manastir Jovanja pripada Eparhiji valjevskoj Srpske pravoslavne crkve. Nalazi se na 7 km od Valjeva, u ataru sela Jovanja. Nema pouzdanih izvora kada je podignut manastir. Mansatir Jovanja slavi svoju slavu 7. jula, rođenje Svetog Jovana preteče − Ivanjdan. To je lepa prilika da se poseti manastir. Tog dana vodili smo jako inspirativan i poučan razgovor sa igumanom Mihailom.
Manastir Jovanja pripada Eparhiji valjevskoj Srpske pravoslavne crkve. Nalazi se na 7 km od Valjeva, u ataru sela Jovanja. Nema pouzdanih izvora kada je podignut manastir. Mansatir Jovanja slavi svoju slavu 7. jula, rođenje Svetog Jovana preteče − Ivanjdan. To je lepa prilika da se poseti manastir. Tog dana vodili smo jako inspirativan i poučan razgovor sa igumanom Mihailom.
Šta za Vas znači ovaj dan, Jovanjdan u manastiru Jovanja?
Današnji dan je u sklopu crkvenog kalendara jedan od važnih dana. Danas je vladika Isihije lepo govorio i bacio jedno novo svetlo na Jevanđelje, objasnio je šta je rođenje Svetog Jovana Krstitelja. Kada čitate Jevanđelje, vidite da postoji još neki ugao. Ono ima određeni broj stranica, ali njegova dubina je beskonačna. Govorićemo o suštini današnjeg praznika. Začeće Svetog Jovana Krstitelja se dešava šest meseci pre začeća Gospoda Isusa Hrista, rođenje Svetog Jovana Krstitelja se dešava šest meseci pre rođenja Gospoda. On ga krštava. Stradanje Svetog Jovana se dešava pre stradanja Gospoda Isusa Hrista. On svuda ide ispred Gospoda, zato se zove preteča, onaj koji prethodi Gospodu. Preteča mu je kako na Zemlji, tako i u Hadu. I pravednici su silazili u Had i čekali izbavljenje, odnosno spasenje, ono što je Gospod obećao da će poslati. Sveti Jovan ide pred njim i najavljuje njegov dolazak.
U pustinji i sve vreme je govorio: „Pokajte se”. Pokajanje je jako moćna stvar, a ovaj svet se trudi da to zaboravi. Čovek do trenutka pokajanja može da bude jedan, a onda postaje drugi. Gospod prima pokajanje i Raj je pun pokajnika, grešnika, a ne pravednika. Među prvima koji je ušao u Raj je razbojnik sa desne strane Krsta, vođa bande, koji je svašta radio. Pokajala se i Marija Magdalena pa je na Golgoti bila rame uz rame sa Majkom Božjom. Pogledajte šta pokajanje pravi od grešnika. Od najvećeg grešnika pravi svetitelja!
Šta za Vas predstavlja ovaj manastir Jovanja?
To je višeslojno. Hajde da se prvo dotaknemo jednog čuda, koje je potvrđeno. Ovde su Turci uništili sve pisane podatke, tako da su se informacije o manastiru prenosile sa kolena na koleno, u vidu predanja. Postojala su tri manastira, koja su u XIII veku gradila tri brata Nemanjića. Prvi je gradio Jovanju, drugi Pustinju, a treći Gračanicu, koja je potopljena. Po predanju se kaže da su oni na istoj liniji, a razmak između svakog je po 15 km i više. Kada su posle Prvog svetskog rata našli Pustinju i Gračanicu, nisu mogli da nađu Jovanju. Neko je od meštana rekao: „Slobodno povucite liniju i naći ćete Jovanju”. I uspeli su. Postavlja se pitanje kako su Nemanjići u XIII veku pozicionirali te manastire bez satelita, bez GPS-a baš na istoj liniji. Znači da je postojala neka tehnologija koju smo mi zaboravili. Umesto na satelit, prikačili su se na samog Boga.
Kada govorimo o školstvu, otac Tadej je imao samo četiri razreda škole, ali kod njega su dolazili doktori nauka iz različitih oblasti po odgovore, ali ne iz života, već baš iz struke. Dolazili su do problema i nisu mogli dalje u struci da idu. Svi su dobili odgovore. Jedan je pitao: „Oče, kako Vi to znate?”. Odgovorio je: „Ja samo kažem ono što mi se kaže”. Ovo je vezano za školstvo i jednu dimanziju koja se izostavlja, a to je vertikala. Kad vi postavite pitanje, tog trenutka stiže odgovor. Znate li koja je brzina veća od brzine svetlosti? To je brzina misli. Dobijanje informacija od gospoda se obavlja tom brzinom, brzinom misli, znači momentalno. Otac Tadej nije imao prihvatnu memoriju kompjutera u kojoj bi čuvao mnogo znanja. Postojala je težnja mudraca što pre približiti se Bogu, a Gospod im je davao različite darove da imaju i da mogu da ih nose na njegovu slavu i korist njima.
Kako izgleda veronauka u našim školama? Da li ste imali priliku da upoznate taj nastavni program?
Ne, na nivou Eparhije postoji sektor koji je zadužen za veronauku. Slušajući te priče vidim da se promašuje cilj. Moramo da znamo kako da sačuvamo svoju decu. To je možda i retoričko pitanje. Moramo znati na kom frontu i kako da se suprotstavimo onom ko napada. Ne možete da imate jedan čas veronauke nedeljno. Čak i da je veroučitelj talentovan i darovit, on ima samo 45 minuta. Dete ima druga interesovanja i već prvi dan najverovatnije iščili 80% onoga što je čulo ili prihvatilo, a gde je ostalih 6 dana u nedelji. Od kad se uvela veronauka, smatram da je usamljena. Ako govorimo vojničkom terminologijom, to je usamljeni front, nezaštićen po bokovima. Postoje još dva fronta koja bi trebalo da otvorimo. Jedan su mediji. Kroz medije moramo biti agresivni, ali ne da dosađujemo, već da stvaramo takav prodor da on bude neodoljiv. Mora da se napravi čitava mašinerija kreativnih ljudi, da se pravi program koji će privući pažnju ljudi, a ne da bude dosadno. Glavni problem kompletnog školstva je to što je dosadno. Drugi front je da vratimo instituciju misionarenja, koja je bila do Drugog svetskog rata, i dala velike rezultate, ne samo kod nas već i u Rumuniji. Oni su između dva rata školovali žensko monaštvo i slali ih u najzabačenija sela da pričaju samo sa majkama i obučavaju ih Jevanđelju, a onda bi majka prenosila znanje na ostale članove porodice. Kralj je davao besplatnu voznu kartu misionarima da idu po čitavoj Jugoslaviji i pripovedaju Jevanđelje. Misionari su čak dobijali diplomu od episkopa da mogu da idu po kućama i besede. To nam fali, fali nam „od kuće do kuće”.
Glavni problem školstva je dosada i što se najmanje pita dete. Autoriteti koji sede ne znam gde i prave program, a izgubili su vezu sa detetom iz prvog osnovne i ne osećaju ga. Administracija pritiska i onda ide sve teži i teži program, nabildovaniji program, ne pitajući se da li to biće deteta može da podnese.
Posmatrajmo predškolsko dete. Ja sam to mogao da posmatram zato što je Miloš, moj brat, 16 godina mlađi od mene. Njegova znatiželja je bila nezajažljiva. Želja za saznanjem je bila nezajažljiva. Kolko god da mu vi date odgovor on ima još jedno ZAŠTO. I svako to ZAŠTO je logično. Nije on to radio zato što se iživljavao. Kada mu ja odgovorim uvek je bilo jedno ZAŠTO više na koje ja NISAM IMAO ODGOVOR. To je ogromna glad za saznanjem. Drugi princip je kad dete nešto sazna, najveća nagrada je da mu roditelji poklone pažnju, da ga saslušaju, da im ono pokaže šta je saznalo. To je najveća radost deteta. Ova dva principa u školi se krše. Glad za saznanjem se guši nepotrebnim bildovanjem programa i opterećuje dete. Masa tog znanja je apstraktna i dete ne zna zbog čega to mora da nauči. Pokušavaju roditelji da mu objasne: pa zato što moraš da završiš osnovnu školu. A ZAŠTO? Pa da bi upisao srednju. A ZAŠTO? Pa da možeš da upišeš fakultet. A ZAŠTO? E onda si, sine, sve završio. I ispada da nije tako! Sve je to apstraktno i detetu dosadno. Dete stvara sve veći otpor.
Učitelji treba da budu oni koji su rođeni za to. Nažalost, neki zalutaju i posao obavljaju zanatlijski i rutinski. Naravno da je onda dosadno. Generacije su sve inteligentnije i inteligentnije. Deci je sve to dosadno, a pošto im je dosadno, postaju nemirna. Onda jedna od kazni biva izvođenje na tablu i ispitivanje. Ono što bi trebalo da bude najveća nagrada za dete, bude najveća kazna. Onda imamo strah od pokazivanja znanja. Imamo decu u osnovnoj školi kojima se znoje dlanovi, u srednjoj dobijaju čireve, a na fakultetu padaju u nesvest pred ispit. Tako vidimo da se oba ona principa iz predškolskog uzrasta okrenu za 180 stepeni. A zamislite školu sa 10 učenika u razredu. To znači da bi bilo više posla za svakog učitelja i nastavnika. On bi mogao da se posveti svakom detetu individualno, od prvog razreda, da svakom detetu opipa puls i vidi šta ga interesuje i da mu samo to pothranjuje. Ništa drugo, već da mu ubacuje suva drva u već razgorelu vatru, da je još više razgori. To će dete širiti svoje želje za saznanjem i na kraju osmog razreda će ispuniti više nego što, zapravo treba. To će za njega biti radost. Kada bi nastavnici naložili, sada deco, nemojte slučajno da učite kod kuće, jer sve obaveze završavate u školi, dete bi bilo rasterećeno, znači radosno. Onda su i roditelji rasterećeni i radosni. Sutra, kad svane novi dan, dete će jedva čekati da ide u školu. I u školi će svi biti zadovoljni i bez straha.
Vaše mišljenje se uklapa sa mnogim mišljenjima da škola i deca treba da budu rasterećena.
Da rasterećena, ali ne i ispuštena! Deca ne smeju da kažu sve što misle jer tu leži klopka. To može da bude anarhija. Ta deca moraju da budu vaspitana, ali to kreće od kuće. Ne može dete da maltretira nastavnika, ali ga ono neće ni maltretirati, ako ga od prvog razreda zavoli. Zavoleće ga jer je nastavnik neko ko zna više od deteta u onoj oblasti koja njega interesuje. Nastavnik će biti njegov uzor.
Koliko ličnost veroučitelja doprinosi približavanju vere deci? Kako mladima približiti veru?
Ličnost veroučitelja ne može da bude ključna. To je onaj odabir ko može da bude veroučitelj, a ko ne. Kod nas ko završi Teološki fakultet kandidat je za sveštenika, ali dok čeka da postane sveštenik dobija da par godina bude veroučitelj. To nije njegovo opredeljenje. Bilo bi dobro da se na samom Teološkom fakultetu naprave dva smera. Ko je za veroučitelja od duše i voleo bi deci da predaje veronauku, on da ide za veroučitelja doživotno. Ko želi da bude sveštenik, da upiše smer za sveštenika. Onda ne bi bilo otaljavanja. Između učitelja i učenika treba razviti odnos ljubavi srca, jer je to medijum preko koga ide prenos znanja.
Prisetite se najneprijatnijeg iskustva iz škole
Najneprijatnije iskustvo, znate, nije jedno! Onaj trenutak, mučnina i bol u stomaku kad učitelj ili profesor kaže: „Ispitivanje” i strah hoću li biti prozvan.
A najprijatnije?
Zaljubljivanje. Zaljubljivanje, da. Sećam se i svoje nastavnice hemije u sedmom razredu. Ja sam prešao iz Sarajeva u Beograd, u šestom razredu. Kriterijumi ispitivanja u Sarajevu i Beogradu nisu bili isti. Ja sam se javio čak da odgovaram hemiju. Mislio sam da sam odgovorio sve i u Sarajevu bih dobio najmanje 4. Ona meni kaže 2 na 3. Ja sam se šokirao! To je bilo u početku. Međutim, ona je bila jako stroga i mnogo je tražila, ali je mnogo i davala. Bila je zaljubljenik u svoj predmet. Ja sam u osmom razredu imao 5 iz hemije! Ona nam je toliko davala da sam odlično naučio hemiju, da celu srednju školu, Deveta beogradska gimnazija – prirodno matematički smer, ništa nisam naučio u srednjoj školi.
U srednjoj školi, profesor geografije, koji je bio već pred penzijom, bio je zaljubljenik u svoj predmet. Sećam se jedne vežbe gde nam je dao da radimo kartografiju. Radili smo po četvoro. Trebalo je prikazati reku. Ja sam došao na ideju da bi trebalo, tamo gde je dublje, obojiti tamnije plavo, a gde je pliće, svetlije. Ja sam to hteo, ali ovo troje su rekli, ne nikako. Ja sam popustio. On je to čuo i rekao: „Ti si bio u pravu, trebalo je da isteraš”. Eto, da imamo takve učitelje i profesore, kažem vam, bili bi svi Nikole Tesle.
Koliko ličnost veroučitelja doprinosi Koliko Vam je značila podrška porodice kad ste sa 22 godine odlučili da se
opredelite za monaštvo?
Upravo zbog nedostatka podrške, odnosno, zbog nestabilnosti porodice, ja sam tražio mir od rane mladosti, jer ga nije bilo. Često ga nije bilo. U jednom trenutku se desilo saznanje o Isusovoj molitvi, u stvari prvi ulazak u crkvu, jer ja nisam pre toga bio u crkvi. Sa 18 godina obreo sam se u Trstu. Bila je to neka tura za šoping. Nisam imao želju za šopingom i odvojio sam se da razgledam arhitekturu. Bilo mi je vruće i odjednom je ispred mene bila crkva, nisam znao koja, svejedno koja. Javila mi se ideja, u crkvi su debeli zidovi da uđem i da se rashladim. Na vratima je bila ćirilica, a onda još i srpska ćirilica. Bila je hladovina, ali i služba u toku. Prijatnost počinje da raste u meni i na kraju, da mi tera suze na oči. Osećaj je bio izmešan, i radost i tuga u isto vreme. Kada sam izašao i boje su bile lepše. Pomislio sam, kada se vratim u Beograd, idem u crkvu da mi se ovo ponovo desi. Tako sam nastavio i svaki put plakao u crkvi. Znao sam da me Gospod dodiruje. Kada je došlo vreme da se upiše fakultet, mene više ništa nije interesovalo sem teologije. Tamo saznajem za Isusovu molitvu i odlazim kod oca Tadeja. Posle deset dana sam ga pitao: „Oče, šta je božja volja za mene, monaštvo ili brak?”. On mi kaže: „Jesi li pitao roditelje? Ako nisi, idi pitaj”. Otac kaže: „Šta ti želiš, ja se slažem”. Majka govori NE, ne slaže se. Prenesem to ocu i on kaže: „Važniji je očev blagoslov”. I tako bude.
Čudno je da je u Jovanju pre dve do tri godine došao hor iz Trsta, baš iz crkve u kojoj sam bio. Sećam se i datuma kada sam bio u crkvi u Trstu, utorak 1990. godine, Vaskršnji utorak. Otac koji je tada služio liturgiju, takođe je došao sa horom u Jovanju. Krug se zatvorio njihovim dolaskom u Jovanju. Ima dosta slučajnosti, ako je to uopšte slučajnost.
Mirjana Pajić
Bojana Tubić
Biljana Vulović
Većina objavljenih fotogafija u ovom tekstu su nastale 7.7.2021. godine u manastiru Jovanja i delo su profesionalnog fotografa Milana Andrića iz Valjeva kome se ovom prilikom zahvaljujemo. Deo fotografija je iz privatne arhive članica Redakcije.
