Изборник
Изборник
Манастир Јовања припада Епархији ваљевској Српске православне цркве. Налази се на 7 км од Ваљева, у атару села Јовања. Нема поузданих извора када је подигнут манастир. Мансатир Јовања слави своју славу 7. јула, рођење Светог Јована претече − Ивањдан. То је лепа прилика да се посети манастир. Тог дана водили смо јако инспиративан и поучан разговор са игуманом Михаилом.
Манастир Јовања припада Епархији ваљевској Српске православне цркве. Налази се на 7 км од Ваљева, у атару села Јовања. Нема поузданих извора када је подигнут манастир. Мансатир Јовања слави своју славу 7. јула, рођење Светог Јована претече − Ивањдан. То је лепа прилика да се посети манастир. Тог дана водили смо јако инспиративан и поучан разговор са игуманом Михаилом.
Шта за Вас значи овај дан, Јовањдан у манастиру Јовања?
Данашњи дан је у склопу црквеног календара један од важних дана. Данас је владика Исихије лепо говорио и бацио једно ново светло на Јеванђеље, објаснио је шта је рођење Светог Јована Крститеља. Када читате Јеванђеље, видите да постоји још неки угао. Оно има одређени број страница, али његова дубина је бесконачна. Говорићемо о суштини данашњег празника. Зачеће Светог Јована Крститеља се дешава шест месеци пре зачећа Господа Исуса Христа, рођење Светог Јована Крститеља се дешава шест месеци пре рођења Господа. Он га крштава. Страдање Светог Јована се дешава пре страдања Господа Исуса Христа. Он свуда иде испред Господа, зато се зове претеча, онај који претходи Господу. Претеча му је како на Земљи, тако и у Хаду. И праведници су силазили у Хад и чекали избављење, односно спасење, оно што је Господ обећао да ће послати. Свети Јован иде пред њим и најављује његов долазак.
У пустињи и све време је говорио: „Покајте се”. Покајање је јако моћна ствар, а овај свет се труди да то заборави. Човек до тренутка покајања може да буде један, а онда постаје други. Господ прима покајање и Рај је пун покајника, грешника, а не праведника. Међу првима који је ушао у Рај је разбојник са десне стране Крста, вођа банде, који је свашта радио. Покајала се и Марија Магдалена па је на Голготи била раме уз раме са Мајком Божјом. Погледајте шта покајање прави од грешника. Од највећег грешника прави светитеља!
Шта за Вас представља овај манастир Јовања?
То је вишеслојно. Хајде да се прво дотакнемо једног чуда, које је потврђено. Овде су Турци уништили све писане податке, тако да су се информације о манастиру преносиле са колена на колено, у виду предања. Постојала су три манастира, која су у XIII веку градила три брата Немањића. Први је градио Јовању, други Пустињу, а трећи Грачаницу, која је потопљена. По предању се каже да су они на истој линији, а размак између сваког је по 15 км и више. Када су после Првог светског рата нашли Пустињу и Грачаницу, нису могли да нађу Јовању. Неко је од мештана рекао: „Слободно повуците линију и наћи ћете Јовању”. И успели су. Поставља се питање како су Немањићи у XIII веку позиционирали те манастире без сателита, без GPS-а баш на истој линији. Значи да је постојала нека технологија коју смо ми заборавили. Уместо на сателит, прикачили су се на самог Бога.
Када говоримо о школству, отац Тадеј је имао само четири разреда школе, али код њега су долазили доктори наука из различитих области по одговоре, али не из живота, већ баш из струке. Долазили су до проблема и нису могли даље у струци да иду. Сви су добили одговоре. Један је питао: „Оче, како Ви то знате?”. Одговорио је: „Ја само кажем оно што ми се каже”. Ово је везано за школство и једну диманзију која се изоставља, а то је вертикала. Кад ви поставите питање, тог тренутка стиже одговор. Знате ли која је брзина већа од брзине светлости? То је брзина мисли. Добијање информација од господа се обавља том брзином, брзином мисли, значи моментално. Отац Тадеј није имао прихватну меморију компјутера у којој би чувао много знања. Постојала је тежња мудраца што пре приближити се Богу, а Господ им је давао различите дарове да имају и да могу да их носе на његову славу и корист њима.
Како изгледа веронаука у нашим школама? Да ли сте имали прилику да упознате тај наставни програм?
Не, на нивоу Епархије постоји сектор који је задужен за веронауку. Слушајући те приче видим да се промашује циљ. Морамо да знамо како да сачувамо своју децу. То је можда и реторичко питање. Морамо знати на ком фронту и како да се супротставимо оном ко напада. Не можете да имате један час веронауке недељно. Чак и да је вероучитељ талентован и даровит, он има само 45 минута. Дете има друга интересовања и већ први дан највероватније ишчили 80% онога што је чуло или прихватило, а где је осталих 6 дана у недељи. Од кад се увела веронаука, сматрам да је усамљена. Ако говоримо војничком терминологијом, то је усамљени фронт, незаштићен по боковима. Постоје још два фронта која би требало да отворимо. Један су медији. Кроз медије морамо бити агресивни, али не да досађујемо, већ да стварамо такав продор да он буде неодољив. Мора да се направи читава машинерија креативних људи, да се прави програм који ће привући пажњу људи, а не да буде досадно. Главни проблем комплетног школства је то што је досадно. Други фронт је да вратимо институцију мисионарења, која је била до Другог светског рата, и дала велике резултате, не само код нас већ и у Румунији. Они су између два рата школовали женско монаштво и слали их у најзабаченија села да причају само са мајкама и обучавају их Јеванђељу, а онда би мајка преносила знање на остале чланове породице. Краљ је давао бесплатну возну карту мисионарима да иду по читавој Југославији и приповедају Јеванђеље. Мисионари су чак добијали диплому од епископа да могу да иду по кућама и беседе. То нам фали, фали нам „од куће до куће”.
Главни проблем школства је досада и што се најмање пита дете. Ауторитети који седе не знам где и праве програм, а изгубили су везу са дететом из првог основне и не осећају га. Администрација притиска и онда иде све тежи и тежи програм, набилдованији програм, не питајући се да ли то биће детета може да поднесе.
Посматрајмо предшколско дете. Ја сам то могао да посматрам зато што је Милош, мој брат, 16 година млађи од мене. Његова знатижеља је била незајажљива. Жеља за сазнањем је била незајажљива. Колко год да му ви дате одговор он има још једно ЗАШТО. И свако то ЗАШТО је логично. Није он то радио зато што се иживљавао. Када му ја одговорим увек је било једно ЗАШТО више на које ја НИСАМ ИМАО ОДГОВОР. То је огромна глад за сазнањем. Други принцип је кад дете нешто сазна, највећа награда је да му родитељи поклоне пажњу, да га саслушају, да им оно покаже шта је сазнало. То је највећа радост детета. Ова два принципа у школи се крше. Глад за сазнањем се гуши непотребним билдовањем програма и оптерећује дете. Маса тог знања је апстрактна и дете не зна због чега то мора да научи. Покушавају родитељи да му објасне: па зато што мораш да завршиш основну школу. А ЗАШТО? Па да би уписао средњу. А ЗАШТО? Па да можеш да упишеш факултет. А ЗАШТО? Е онда си, сине, све завршио. И испада да није тако! Све је то апстрактно и детету досадно. Дете ствара све већи отпор.
Учитељи треба да буду они који су рођени за то. Нажалост, неки залутају и посао обављају занатлијски и рутински. Наравно да је онда досадно. Генерације су све интелигентније и интелигентније. Деци је све то досадно, а пошто им је досадно, постају немирна. Онда једна од казни бива извођење на таблу и испитивање. Оно што би требало да буде највећа награда за дете, буде највећа казна. Онда имамо страх од показивања знања. Имамо децу у основној школи којима се зноје дланови, у средњој добијају чиреве, а на факултету падају у несвест пред испит. Тако видимо да се оба она принципа из предшколског узраста окрену за 180 степени. А замислите школу са 10 ученика у разреду. То значи да би било више посла за сваког учитеља и наставника. Он би могао да се посвети сваком детету индивидуално, од првог разреда, да сваком детету опипа пулс и види шта га интересује и да му само то потхрањује. Ништа друго, већ да му убацује сува дрва у већ разгорелу ватру, да је још више разгори. То ће дете ширити своје жеље за сазнањем и на крају осмог разреда ће испунити више него што, заправо треба. То ће за њега бити радост. Када би наставници наложили, сада децо, немојте случајно да учите код куће, јер све обавезе завршавате у школи, дете би било растерећено, значи радосно. Онда су и родитељи растерећени и радосни. Сутра, кад сване нови дан, дете ће једва чекати да иде у школу. И у школи ће сви бити задовољни и без страха.
Ваше мишљење се уклапа са многим мишљењима да школа и деца треба да буду растерећена.
Да растерећена, али не и испуштена! Деца не смеју да кажу све што мисле јер ту лежи клопка. То може да буде анархија. Та деца морају да буду васпитана, али то креће од куће. Не може дете да малтретира наставника, али га оно неће ни малтретирати, ако га од првог разреда заволи. Заволеће га јер је наставник неко ко зна више од детета у оној области која њега интересује. Наставник ће бити његов узор.
Колико личност вероучитеља доприноси приближавању вере деци? Како младима приближити веру?
Личност вероучитеља не може да буде кључна. То је онај одабир ко може да буде вероучитељ, а ко не. Код нас ко заврши Теолошки факултет кандидат је за свештеника, али док чека да постане свештеник добија да пар година буде вероучитељ. То није његово опредељење. Било би добро да се на самом Теолошком факултету направе два смера. Ко је за вероучитеља од душе и волео би деци да предаје веронауку, он да иде за вероучитеља доживотно. Ко жели да буде свештеник, да упише смер за свештеника. Онда не би било отаљавања. Између учитеља и ученика треба развити однос љубави срца, јер је то медијум преко кога иде пренос знања.
Присетите се најнепријатнијег искуства из школе
Најнепријатније искуство, знате, није једно! Онај тренутак, мучнина и бол у стомаку кад учитељ или професор каже: „Испитивање” и страх хоћу ли бити прозван.
А најпријатније?
Заљубљивање. Заљубљивање, да. Сећам се и своје наставнице хемије у седмом разреду. Ја сам прешао из Сарајева у Београд, у шестом разреду. Критеријуми испитивања у Сарајеву и Београду нису били исти. Ја сам се јавио чак да одговарам хемију. Мислио сам да сам одговорио све и у Сарајеву бих добио најмање 4. Она мени каже 2 на 3. Ја сам се шокирао! То је било у почетку. Међутим, она је била јако строга и много је тражила, али је много и давала. Била је заљубљеник у свој предмет. Ја сам у осмом разреду имао 5 из хемије! Она нам је толико давала да сам одлично научио хемију, да целу средњу школу, Девета београдска гимназија – природно математички смер, ништа нисам научио у средњој школи.
У средњој школи, професор географије, који је био већ пред пензијом, био је заљубљеник у свој предмет. Сећам се једне вежбе где нам је дао да радимо картографију. Радили смо по четворо. Требало је приказати реку. Ја сам дошао на идеју да би требало, тамо где је дубље, обојити тамније плаво, а где је плиће, светлије. Ја сам то хтео, али ово троје су рекли, не никако. Ја сам попустио. Он је то чуо и рекао: „Ти си био у праву, требало је да истераш”. Ето, да имамо такве учитеље и професоре, кажем вам, били би сви Николе Тесле.
Колико личност вероучитеља доприноси Колико Вам је значила подршка породице кад сте са 22 године одлучили да се
определите за монаштво?
Управо због недостатка подршке, односно, због нестабилности породице, ја сам тражио мир од ране младости, јер га није било. Често га није било. У једном тренутку се десило сазнање о Исусовој молитви, у ствари први улазак у цркву, јер ја нисам пре тога био у цркви. Са 18 година обрео сам се у Трсту. Била је то нека тура за шопинг. Нисам имао жељу за шопингом и одвојио сам се да разгледам архитектуру. Било ми је вруће и одједном је испред мене била црква, нисам знао која, свеједно која. Јавила ми се идеја, у цркви су дебели зидови да уђем и да се расхладим. На вратима је била ћирилица, а онда још и српска ћирилица. Била је хладовина, али и служба у току. Пријатност почиње да расте у мени и на крају, да ми тера сузе на очи. Осећај је био измешан, и радост и туга у исто време. Када сам изашао и боје су биле лепше. Помислио сам, када се вратим у Београд, идем у цркву да ми се ово поново деси. Тако сам наставио и сваки пут плакао у цркви. Знао сам да ме Господ додирује. Када је дошло време да се упише факултет, мене више ништа није интересовало сем теологије. Тамо сазнајем за Исусову молитву и одлазим код оца Тадеја. После десет дана сам га питао: „Оче, шта је божја воља за мене, монаштво или брак?”. Он ми каже: „Јеси ли питао родитеље? Ако ниси, иди питај”. Отац каже: „Шта ти желиш, ја се слажем”. Мајка говори НЕ, не слаже се. Пренесем то оцу и он каже: „Важнији је очев благослов”. И тако буде.
Чудно је да је у Јовању пре две до три године дошао хор из Трста, баш из цркве у којој сам био. Сећам се и датума када сам био у цркви у Трсту, уторак 1990. године, Васкршњи уторак. Отац који је тада служио литургију, такође је дошао са хором у Јовању. Круг се затворио њиховим доласком у Јовању. Има доста случајности, ако је то уопште случајност.
Мирјана Пајић
Бојана Тубић
Биљана Вуловић
Већина објављених фотогафија у овом тексту су настале 7.7.2021. године у манастиру Јовања и дело су професионалног фотографа Милана Андрића из Ваљева коме се овом приликом захваљујемо. Део фотографија је из приватне архиве чланица Редакције.
