1/2022 Божански сусрети

МАНАСТИР ФЕНЕК КРОЗ ВЕКОВЕ

Грб деспота Стефана Лазаревића

Грб деспота Стефана Лазаревића

Српска деспотовина, ратови са Османлијама, пад Деспотовине под Османску власт и сеобе су догађаји који су обележили историју Срба у XV веку. Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, је 1402. године основао Српску деспотовину која је постојала до јуна 1459. године. Носио је титулу деспота[1] коју је добио од византијског цара – савладара Јована VII и као деспот је владао до смрти 1427. године. Поред деспота Стефана Лазаревића Српском деспотовином су још владали деспот Ђурађ Бранковић (син Вука Бранковића) и деспот Стефан Бранковић. Јуна 1459. године, османски султан Мехмед II је освојио Смедерево, престоницу Српске деспотовине и тај догађај се узима за коначни пад Србије под османску власт. Долазак Османлија је покренуо нови талас исељавања Срба (први талас је био после боја на Косову, крајем XIV века) који напуштају своју отаџбину и селе се у Угарску (Мађарска) где их прихватају угарски краљеви и насељавају на јужној угарској граници, коју досељени Срби бране од продора и упада Османлија.

[1]Деспот је навиша титула у Византији која је спадала у царска достојанства.

Слика деспота Стефана Лазаревића под бедемима Београда, где га дочекују народ и свештенство, дело је сликара Небојше Ђурановића.

Кутијица са грбом деспота Стефана

Грб Ђорђа Бранковића

Породица, последњег деспота Српске деспотовине, жена Ангелина и синови Ђорђе и Јован Бранковић, на позив угарског краљa Матије Корвина се насељава у Угарску. Краљ им додељује поседе у Срему и титулу деспота. Ангелина Бранковић заједно са синовима почиње да гради православне цркве и манстире у Срему. Међу њима су манстир Старо Хопово и Крушедол и женски манстир у Крушедолу.

У минеју[1] јермонаха Захарија из 1563. године налазимо први запис о манастиру Фенек, а митрополит Викентије Јовановић, у свом извештају од 2. децембра 1775. године наводи предање по коме су манастир у другој половини 15. века подигли архиепископ Максим Бранковић[2], његов брат деспот Јован Бранковић и мајка Ангелина Бранковић. Здање, које су по предању подигли Бранковићи, данас не постоји. Нестало је у ратним сукобима османске и хабзбуршке војске на овим просторима.

Када је подигнут, манстир Фенек се налазио на територији Угарске краљевине. Но, већ почетком XVI века манастир се налази на територији Османског царства. Османски султан Сулејман Законодавац (Величанствени) је освојио већи део Угарске и 1541. формирао Будимски ејалет[3] у чијем саставу је био и манастир Фенек.У османским дефтерима[4]је забележен овај манастир, његови поседи и порези који су плаћани царству.

Током XVII и XVIII века војске Хабзбуршког и Османског царства воде ратове у којима манастир Фенек страда. Миром у Пожаревцу 1718. године територија манастира је ушла у састав Хабзбуршке монархије. Крајем XVIII века, након завршетка хабзбурко-османских ратова (завршени су потписивањем мира у Свиштову 1791. године) започиње обнова манастира.

Манастирски комплекс чини црква посвећена светој Петки (Преподобна мати Параскева), конак и капела, такође, посевећена светој Петки.

Ново манастирско здање, које и данас постоји, подигнуто је у периоду између 1794–1797. године, по пројекту земунског мајстора Маурилијуса Рабла и обилује барокним елементима. Игуман манастира Викентије Ракић у свом спису Историја манастира Фенек је записао: „Иста црква заврши се у свему у лето 1797. са звоником и украшеним кубетом. Покривена лимом црква својом лепотом превазилази све сремске и фрушкогорске цркве.ˮ Иконостас, према манстирским списима, је завршен 1798. године и дело је новосадског дуборесца Аксентија Марковића. У 19. веку иконе за иконостас су радили и сликари Петар Радосављевић из Панчева и Димитрије Петровић из Земуна.

Данашња капела, капела Свете Петке, потиче из 1800. године и такође је подигнута у барокном стилу. Испод крова капеле се налази бунар који је по предању подигла Ангелина Бранковић на месту извора лековите воде.

Манстирски конаци су изграђени 1785. године у барокном стилу. Од свог оснивања до данас манстирски комплекс је посвећен култу Преподобне мати Параскеве, култу који се од почетка 15. века развија на простору Београда и Доњег Срема. Данас се у манстиру чува руке ове светитељке. Иако се не налази на Фрушкој гори, према архитектонском облику, времену настанка и историјском развоју може да се уврсти у групу фрушкогорских манастира.

[1]Минеј је реч грчког порекла (значи месец) и у православној цркви је месечник, књига која се употребљава у богослужењу, садржи тропаре и све што се пева о празницима, распоређено по месецима.

[2]Деспот Ђорђе Бранковић се замонашио и добио монашко име Максим.

[3]Ејалет је административно-територијална јединица (управно-војна област) у Османском царству на чијем челу је био паша те се због тога називала и пашалук.

[4]Дефтер је књига катастарских пореских пописа које је водило Османско цартсво.

Личности које се везују за историју овог манастира

Ангелина Бранковић, ћерка Ђорђа Аријанита Комнина, великаша и господара области између Скадра и Валоне и жена последњег српског деспота, слепог Стефана Бранковића[1] који је Српском деспотовином владао од 1458. до 1459. године. После деспотове смтри Ангелина са синовима Ђорђем и Јованом прихвата позив угарског краља Матије Корвина и настањује се на територији Угарске краљевине. Добијају поседе у Срему којима управљају као српски деспоти, најпре Ђорђе док се није замонашио (монах Максим, а касније и архиепископ) а потом Јован. У Срему подижу православне цркве и манстире. Архиепископ Максим је подигао манстир Старо Хопово и Крушедол, а његова мајка Ангелина женски манастир у Крушедолу где је као монахиња и игуманија живела. Позната је њена брига о рукописном наслеђу породице Бранковић о чему сведоче књиге које се данас чувају у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци у Београду. Због своје доброте народ је прозвао мајка Ангелина. Умрла је 1520. године и сахрењена је у манстиру Крушедолу. Овај манастир су у ратним сукобима запалиле Османлије, почетком 18. века и данас од њених моштију само постоји лева рука. Помен ове светитељке се даје 12. августа по грегоријанском, а 30. јула по јулијанском календару.

[1]Стефан Бранковић је био син Ђурађа Бранковића Смедеревца и унук Вука Бранковића.

Ангелина Бранковић

Рука мајке Ангелине

Алекса Ненадовић, родом из Бранковине, био је кнез тамнавско-посавске кнежeвине, учесник Кочине крајине и учесник припрема за подизања устанка у Србији. У Ваљеву, 1804. је ухапшен, а потом убијен заједно са Илијом Бирчанином на мосту на Колубари. 1788. године у манстиру Фенек се састао са хабзбуршким царем Јосифом II (био је син царице Марије Терезије и рођени брат Марије Антоанете која је погубљена на гиљотини током Француске буржоаске револуције). До састанка је дошло на захтев цара који је желео да упозна Алексу, јунака који је протерао Османлије из Ваљева, Чачка, Палежа (данашњи Обреновац) и Уба током Кочине крајине. О овом сусрету пише Алексин син, прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима.

Алекса Ненадовић

Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка и вожд устаничке Србије боравио је у манстиру Фенек око месец дана у јесен 1813. године. Одлуку да напусти Србију донео је уз подршку руских изасланика а гостопримство су му пружили Хабзбурговци који су брижљиво пратили сва његова кретања по монархији. Његови савременици и саборци су забележили његово тешко психичко стање током боравка у манастиру, проузроковано напуштањем Србије и препуштање народа Османлијама жељним освете за све српске победе током устанка. У својим меомарима прота Матеја Ненадовић описује Карађорђа као човека чије сузе и јецаји више говоре од речи, а Милутин Гарашанин је записао да дуго није видео толико тужног, расплаканог човека који се гуши од плача. О Карађорђевом боравку са сином Алексом у манстиру Фенек сведочи и спомен плоча на манстирском здању.

Карађорђе

Током Првог српског устанка, једно време су у манастиру боравили и студенички монаси који су побегли од османских зулума и који су са собом понели мошти првог српског краља из династије Немањића, Стефана Немањића Првовенчаног у монаштву Симон.

Стефан Првовенчани

Мошти Стефана Првовенчаног

Нова паљења, рушења и страдања су задесила овај манастир током Великог и Другог светског рата.

Данашњи изглед манастир Фенек је добио након обнове која је почела 1991. године. Територија манстира припада општини Сурчин (село Јаково) и сремској епархији. До 2006. године у манастиру су боравиле монахиње, а од средине те године, на основу одлуке епископа сремског Василија и рашко-призренског Артемија доселило се мушко монаштво, а монахиње су распоређене у мастир Хопово и Радовашницу.

Манастир Фенек је у Централном регистру културних добара Србије уписан као непокретно културно добро од великог значаја (један од 582 уписаних[1]).

[1]Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену Законом о културним добрима („Сл. гласник РС“, бр. 71/94, 52/2011 – др. закони, 99/2011 – др. закон, 6/2020 – др. закон и 35/2021 – др. закон)

Биљана Стојановић