Izbornik
Izbornik
U ovom vremenu „krize smisla” i prezasićenja pričama koje ističu jednačenje posedovanja i postojanja, dragoceni su razgovori sa duhovnicima koji nam mogu dati odgovore na večna pitanja: o veri, ljubavi, relativnosti pobede i poraza…
Sa zadovoljstvom vam predstavljamo knjigu „Duhovni ustanak” jeromonaha Ignjatija Šestakova, sabrata Sretenjskog manastira (koji se nalazi u samom srcu Moskve).
Otac Šestakov je jedan od najuglednijih pravoslavnih misionara. Završio je studije na Univerzitetu „Lomonosov”, stručnjak je za istoriju Srpske crkve i urednik srpske verzije portala Pravoslavie.Ru
Ono što je najznačajnije, ovaj ruski monah je, proteklih godina, ne samo rečima nego i delom pokazao ljubav prema srpskom narodu i posvećeno isticao značaj zaštite srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.
Takođe, napisao je i knjigu „Svete srpske žene” o kojoj Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije u predgovoru, između ostalog, ističe:
„Drago nam je da vidimo da i danas, kao što je to bilo u toku vekova, u Ruskoj Crkvi i narodu žive posebno poštovanje i ljubav prema srpskim svecima…
…
Govoreći o upoznavanju života i podviga naših svetica želeo bih da istaknem: što više znamo jedni o drugima, tim će jača biti ljubav među nama, tim će čvršća i nepokolebivija biti naša vera.”
Upravo iz tih razloga, u cilju jačanja srpsko-ruskog prijateljstva, razgovarali smo sa jeromonahom Ignjatijem o bitnim pitanjima i problemima savremenog društva, o važnosti vere, blagodarnosti, ljubavi i nasuprot tome o moralnoj krizi, nezahvalnosti i pohlepi kao izvorištu zla.
¹ U tekstovima s verskim sadržajem, u pisanju velikog slova primenjuju se osobena pravila, različita od onih u važećem pravopisu.
Oče Ignjatije, u knjizi „Duhovni ustanak” promovišete jevanđeljske ideje na konkretan i primenljiv način. U Vašim besedama napominjete da je pohlepa izvorište nesreća savremenog doba. Da li je srebroljublje u korenu svih zala?
Da, mislim da je to najrasprostanjenija bolest. Generalno gledano, bez obzira na to što i u Rusiji i u Srbiji ima ljudi koji žive na ivici siromaštva, nasuprot njima dosta ljudi živi na tako visokom nivou na kojem nikad nisu živeli. Pohlepa, koristoljubivost, sticanje materijalnih dobara – to su postali idoli našeg vremena. U svesti čoveka, ove vrednosti su stale na mesto na kome treba da bude Bog i pomutile su naš razum. Ako govorimo o nekim društvenim problemima, obično ističemo nešto drugo: narkomaniju, alkoholizam, ubistva i dr. Ali, zlo srebroljublja najviše menja čovekovu prirodu i mislim da je to najveće iskušenje savremenog sveta. To smo velikim delom primili pod uticajem Amerike i evropske civilizacije, pa i pod uticajem komunističkog uređenja koje se bavilo „poboljšanjem standardaˮ… To je sve dovelo do toga da danas neki bahato uživaju u luksuzu, u stalnoj trci za novcem i pri tome, smatra se da je to normalno, čak i društveno prihvatljivo. Trebalo bi istaći da povećanje broja bogatih ljudi nije jednako povećanju broja srećnih ljudi. Kako su često bogati ljudi nesrećni! Kako su nesrećna njihova deca, kako su nesrećni njihovi bližnji koji sa njima žive i rade! Takav je čovek, s jedne strane, vrlo moćan i bogat, a s druge strane duboko nesrećan. On misli da vlada bogatstvom, a zapravo bogatstvo vlada njime. On je rob, i primorava sve oko sebe da budu robovi tog bogatstva, umesto da bude slobodan čovek u Duhu Svetom, da očisti svoje srce i ispuni ga blagodaću, da iz njegovog srca izlaze ljubav, milost i praštanje – da bi mu se svi bližnji radovali. Sveti Filaret Moskovski govori o tome da ljudi koji se brinu za materijalna blaga, za skup nakit i odeću, neminovno zaboravljaju na bližnjeg koji se nalazi u susednoj ulici i nema šta da jede. Milioni i milijarde se troše na prazne stvari, dok ljudi negde umiru od gladi i nedostatka ljubavi. Apostol Pavle govori: „U svemu i svakojako navikoh, i sit biti, i gladovati, i izobilavati, i nematiˮ (Flp 4,12). Čovek se može navići i na jedno i na drugo. Čovek može da živi i u bogatstvu i da se spasava, i da spasava druge ljude, i da uči druge ljude jevanđeljskoj istini.
U Vašim besedama govorite o značaju zahvalnosti. Zašto je danas toliko nezahvalnosti prema bližnjima?
Ta nezahvalnost prvenstveno potiče od toga što ne učestvujemo u liturgiji, u evharistiji. Grčka reč evharistija označava blagodarnost, zahvalnost. Evharistija i liturgija su najviši izrazi blagodarnosti Bogu. Ali, za nas to nije suviše očigledno. Ne razmišlja se na tu temu. Međutim, zbog toga što mi nismo blagodarni prema Bogu, u naša srca se useljava neblagodarnost koju svi primećuju, na svakom mestu i na svakom nivou. Čak i na elementarnom nivou vidimo kako ljudi kojima je učinjeno neko dobro ili pružena pomoć to brzo i lako zaboravljaju. Na primer, naši profesori govore da su ranije đaci više izražavali zahvalnost nego današnje generacije. Svi koji vaspitavaju nove generacije (novinara, glumaca, političara i dr.) to primećuju.
Učenici zaboravljaju svoje učitelje, ljudi koji su došli na neki položaj na vlasti zaboravljaju ljude koji su ih tamo doveli, koji su im dali znanje, koji su im činili dobro, i to se svuda dešava…
Nažalost, ljudi su postali nezahvalni i zli, i što duže traje istorija čovečanstva oni postaju sve nezahvalniji.
Najstrašnije je što ne pokazujemo samo nezahvalnost prema bližnjem, već i prema Bogu. Ne možemo da preziremo bližnjeg, da ga zaboravimo, a da pritom mislimo da smo ispoljili zahvalnost prema Bogu.
Dakle, nismo blagodarni prema Bogu. Ipak, mi nećemo biti kažnjeni odmah. Bog je milosrdan, on nam daje slobodu i vreme. Ali, zbog toga što nismo blagodarni prema Bogu, mi gubimo tu ljubav. Mi, uopšte kao narod, kao nacija, gubimo ljubav prema drugim ljudima… Zbog toga ima toliko brakova koji se raspadaju, koji ne mogu dugo da izdrže zajedno… To je zato što oni nisu negovali tu ljubav – u molitvi, u pričešću, u liturgiji… To je takav zakon. Ljudi zaboravljaju na Boga i zato zaboravljaju i jedni na druge. I zato bi bilo dobro da se setimo izvanrednih reči apostola Pavla:
„Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome… kao što Hristos oprosti vama, tako i vi” (Kol 3,12-13).
Smatrate li da je kriza porodice najveći ugrožavajući faktor u nastupajućem periodu?
Naravno. To je sad najveći problem za hrišćanske narode. Ukoliko ne bude normalne porodice, neće biti ni svetaca, ni crkava, neće biti ničega. Svi naši svetitelji su tu veru, čestitost i vaspitanje dobili u porodici. Ovo je sad najveći problem u Rusiji, a vidim i u Srbiji, i uopšte kod svih hrišćanskih naroda. Problem je zato što mi, ustvari, izumiremo. Znate šta, razni analitičari sede i pričaju o raznim uticajima turske kulture itd. Pa kakvih tu može biti uticaja ako Srbi izumiru, a Turaka je sve više? Zato ja mislim da neprijatelji Crkve pre svega udaraju na porodicu. Ne trebaju njima nikakvi barjaktari, projektili, tenkovi i slično. Dovoljno je da moralno razrušite jedan narod i gotovo! Ne treba više ni ratovati. I Crkva, i svi mi se moramo boriti za naše hrišćanske vrednosti, za našu porodicu. Jer ako izgubimo ovu bitku, a značajno je već gubimo, to će biti fatalni poraz i mi moramo da se borimo!
Oče Ignjatije, kada će biti objavljena Vaša knjiga „Svete srpske žene” na srpskom?
Uskoro, kaže moj izdavač…
Nadamo se što pre jer su u knjizi prikupljeni životopisi onih svetih podvižnica koje su proslavljene na nivou cele Crkve. Većina njih postoji i u ruskom crkvenom kalendaru.
Podsećamo, na kraju, na reči vladike Nikolaja Velimirovića da će „doći vreme kada će se istorija srpskoga naroda pisati pažljivije i pravednije. Tada će se izneti i razjasniti i velika uloga i blagotvoran uticaj srpskih majki na celo tkivo naše slavne istorije” (Beseda o srpskoj majci).
Lepo je zaključiti da je došlo vreme da se istorija srpskog naroda proučava pažljivije i pravednije.
Ocu Ignjatiju zahvaljujemo na razgovoru, a čitaocima Prosvetionika preporučujemo knjige „Duhovni ustanak” i „Svete srpske žene” (Bernar, 2021).
Prof. dr Dragana Litričin Dunić
Foto: Dinara Gračeva
Prof. dr Dragana Litričin Dunić je predsednik Kreativno-edukativnog centra ART BIT. Doktorirala je književne nauke na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zaposlena je kao univerzitetski profesor i akreditovani predavač za predmete: Akademsko pisanje, Kultura izražavanja, Literatura i identitet, Uvod u proučavanje književnosti, Kreativno pisanje i Medijska kultura. Bila je učesnik međunarodnih naučnih konferencija i stručnih skupova, a autor je više naučnih i stručnih radova iz oblasti književnosti. Član je uređivačkog odbora časopisa za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja „Norma” i recenzent časopisa „Inovacije u nastaviˮ. Bavila se novinarstvom, obrazovnim izdavaštvom, književnom kritikom i radom u redakcijama za kulturu RTS-a. Bila je novinar časopisa „Duga”, glavni i odgovorni urednik lista „Nova žena”, autor i voditelj emisije „Poenta”. Dve godine je bila predsednik Nacionalne kancelarije Srbije Međunarodnog centra knjige za mlade (International Board on Books for Young People). Bila je urednik devedeset udžbenika odobrenih rešenjima Ministarstva prosvete i predsednik Udruženja izdavača udžbenika Srbije, kao i član Američke asocijacije obrazovnih izdavača (AEP). Koautor je udžbenika odobrenih za izdavanje i upotrebu od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije. Bila je član Skupštine Konferencije univerziteta Srbije od 2018. godine do 2021. godine. Autor je knjige intervjua sa istaknutim ličnostima srpske kulture „Plavi krug”. Živi i radi u Beogradu.
