Изборник
Изборник
У овом времену „кризе смисла” и презасићења причама које истичу једначење поседовања и постојања, драгоцени су разговори са духовницима који нам могу дати одговоре на вечна питања: о вери, љубави, релативности победе и пораза…
Са задовољством вам представљамо књигу „Духовни устанак” јеромонаха Игњатија Шестакова, сабрата Сретењског манастира (који се налази у самом срцу Москве).
Отац Шестаков је један од најугледнијих православних мисионара. Завршио је студије на Универзитету „Ломоносов”, стручњак је за историју Српске цркве и уредник српске верзије портала Православие.Ru
Оно што је најзначајније, овај руски монах је, протеклих година, не само речима него и делом показао љубав према српском народу и посвећено истицао значај заштите српских светиња на Косову и Метохији.
Такође, написао је и књигу „Свете српске жене” о којој Његова светост патријарх српски господин Порфирије у предговору, између осталог, истиче:
„Драго нам је да видимо да и данас, као што је то било у току векова, у Руској Цркви и народу живе посебно поштовање и љубав према српским свецима…
…
Говорећи о упознавању живота и подвига наших светица желео бих да истакнем: што више знамо једни о другима, тим ће јача бити љубав међу нама, тим ће чвршћа и непоколебивија бити наша вера.”
Управо из тих разлога, у циљу јачања српско-руског пријатељства, разговарали смо са јеромонахом Игњатијем о битним питањима и проблемима савременог друштва, о важности вере, благодарности, љубави и насупрот томе о моралној кризи, незахвалности и похлепи као изворишту зла.
¹ У текстовима с верским садржајем, у писању великог слова примењују се особена правила, различита од оних у важећем правопису.
Оче Игњатије, у књизи „Духовни устанак” промовишете јеванђељске идеје на конкретан и применљив начин. У Вашим беседама напомињете да је похлепа извориште несрећа савременог доба. Да ли је среброљубље у корену свих зала?
Да, мислим да је то најраспростањенија болест. Генерално гледано, без обзира на то што и у Русији и у Србији има људи који живе на ивици сиромаштва, насупрот њима доста људи живи на тако високом нивоу на којем никад нису живели. Похлепа, користољубивост, стицање материјалних добара – то су постали идоли нашег времена. У свести човека, ове вредности су стале на место на коме треба да буде Бог и помутиле су наш разум. Ако говоримо о неким друштвеним проблемима, обично истичемо нешто друго: наркоманију, алкохолизам, убиства и др. Али, зло среброљубља највише мења човекову природу и мислим да је то највеће искушење савременог света. То смо великим делом примили под утицајем Америке и европске цивилизације, па и под утицајем комунистичког уређења које се бавило „побољшањем стандардаˮ… То је све довело до тога да данас неки бахато уживају у луксузу, у сталној трци за новцем и при томе, сматра се да је то нормално, чак и друштвено прихватљиво. Требало би истаћи да повећање броја богатих људи није једнако повећању броја срећних људи. Како су често богати људи несрећни! Како су несрећна њихова деца, како су несрећни њихови ближњи који са њима живе и раде! Такав је човек, с једне стране, врло моћан и богат, а с друге стране дубоко несрећан. Он мисли да влада богатством, а заправо богатство влада њиме. Он је роб, и приморава све око себе да буду робови тог богатства, уместо да буде слободан човек у Духу Светом, да очисти своје срце и испуни га благодаћу, да из његовог срца излазе љубав, милост и праштање – да би му се сви ближњи радовали. Свети Филарет Московски говори о томе да људи који се брину за материјална блага, за скуп накит и одећу, неминовно заборављају на ближњег који се налази у суседној улици и нема шта да једе. Милиони и милијарде се троше на празне ствари, док људи негде умиру од глади и недостатка љубави. Апостол Павле говори: „У свему и свакојако навикох, и сит бити, и гладовати, и изобилавати, и нематиˮ (Флп 4,12). Човек се може навићи и на једно и на друго. Човек може да живи и у богатству и да се спасава, и да спасава друге људе, и да учи друге људе јеванђељској истини.
У Вашим беседама говорите o значају захвалности. Зашто је данас толико незахвалности према ближњима?
Та незахвалност првенствено потиче од тога што не учествујемо у литургији, у евхаристији. Грчка реч евхаристија означава благодарност, захвалност. Евхаристија и литургија су највиши изрази благодарности Богу. Али, за нас то није сувише очигледно. Не размишља се на ту тему. Међутим, због тога што ми нисмо благодарни према Богу, у наша срца се усељава неблагодарност коју сви примећују, на сваком месту и на сваком нивоу. Чак и на елементарном нивоу видимо како људи којима је учињено неко добро или пружена помоћ то брзо и лако заборављају. На пример, наши професори говоре да су раније ђаци више изражавали захвалност него данашње генерације. Сви који васпитавају нове генерације (новинара, глумаца, политичара и др.) то примећују.
Ученици заборављају своје учитеље, људи који су дошли на неки положај на власти заборављају људе који су их тамо довели, који су им дали знање, који су им чинили добро, и то се свуда дешава…
Нажалост, људи су постали незахвални и зли, и што дуже траје историја човечанства они постају све незахвалнији.
Најстрашније је што не показујемо само незахвалност према ближњем, већ и према Богу. Не можемо да презиремо ближњег, да га заборавимо, а да притом мислимо да смо испољили захвалност према Богу.
Дакле, нисмо благодарни према Богу. Ипак, ми нећемо бити кажњени одмах. Бог је милосрдан, он нам даје слободу и време. Али, због тога што нисмо благодарни према Богу, ми губимо ту љубав. Ми, уопште као народ, као нација, губимо љубав према другим људима… Због тога има толико бракова који се распадају, који не могу дуго да издрже заједно… То је зато што они нису неговали ту љубав – у молитви, у причешћу, у литургији… То је такав закон. Људи заборављају на Бога и зато заборављају и једни на друге. И зато би било добро да се сетимо изванредних речи апостола Павла:
„Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме… као што Христос опрости вама, тако и ви” (Кол 3,12-13).
Сматрате ли да је криза породице највећи угрожавајући фактор у наступајућем периоду?
Наравно. То је сад највећи проблем за хришћанске народе. Уколико не буде нормалне породице, неће бити ни светаца, ни цркава, неће бити ничега. Сви наши светитељи су ту веру, честитост и васпитање добили у породици. Ово је сад највећи проблем у Русији, а видим и у Србији, и уопште код свих хришћанских народа. Проблем је зато што ми, уствари, изумиремо. Знате шта, разни аналитичари седе и причају о разним утицајима турске културе итд. Па каквих ту може бити утицаја ако Срби изумиру, а Турака је све више? Зато ја мислим да непријатељи Цркве пре свега ударају на породицу. Не требају њима никакви барјактари, пројектили, тенкови и слично. Довољно је да морално разрушите један народ и готово! Не треба више ни ратовати. И Црква, и сви ми се морамо борити за наше хришћанске вредности, за нашу породицу. Јер ако изгубимо ову битку, а значајно је већ губимо, то ће бити фатални пораз и ми морамо да се боримо!
Оче Игњатије, када ће бити објављена Ваша књига „Свете српске жене” на српском?
Ускоро, каже мој издавач…
Надамо се што пре јер су у књизи прикупљени животописи оних светих подвижница које су прослављене на нивоу целе Цркве. Већина њих постоји и у руском црквеном календару.
Подсећамо, на крају, на речи владике Николаја Велимировића да ће „доћи време када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје” (Беседa о српској мајци).
Лепо је закључити да је дошло време да се историја српског народа проучава пажљивије и праведније.
Оцу Игњатију захваљујемо на разговору, а читаоцима Просветионика препоручујемо књиге „Духовни устанак” и „Свете српске жене” (Бернар, 2021).
Проф. др Драгана Литричин Дунић
Фото: Динара Грачева
Проф. др Драгана Литричин Дунић је председник Kреативно-едукативног центра АРТ БИТ. Докторирала је књижевне науке на Филозофском факултету у Новом Саду. Запослена је као универзитетски професор и акредитовани предавач за предмете: Академско писање, Kултура изражавања, Литература и идентитет, Увод у проучавање књижевности, Kреативно писање и Медијска култура. Била је учесник међународних научних конференција и стручних скупова, а аутор је више научних и стручних радова из области књижевности. Члан је уређивачког одбора часописа за теорију и праксу васпитања и образовања „Норма” и рецензент часописа „Иновације у наставиˮ. Бавила се новинарством, образовним издаваштвом, књижевном критиком и радом у редакцијама за културу РТС-а. Била је новинар часописа „Дуга”, главни и одговорни уредник листа „Нова жена”, аутор и водитељ емисије „Поента”. Две године је била председник Националне канцеларије Србије Међународног центра књиге за младе (International Board on Books for Young People). Била је уредник деведесет уџбеника одобрених решењима Министарства просвете и председник Удружења издавача уџбеника Србије, као и члан Америчке асоцијације образовних издавача (АЕП). Kоаутор је уџбеника одобрених за издавање и употребу од стране Министарства просвете Републике Србије. Била је члан Скупштине Kонференције универзитета Србије од 2018. године до 2021. године. Аутор је књиге интервјуа са истакнутим личностима српске културе „Плави круг”. Живи и ради у Београду.
