Према календару Српске православне цркве на дан 28. јуна уписано је да се прославља Свети пророк Амос; Свети мученик кнез Лазар и Свети српски мученици – Видовдан. На сам помен овог празника, у српском народу буја одређена врста националног поноса и симбола државности наше земље. Зашто и како један празник који у основи има верски карактер постаје идентитет једног народа, није мистерија с обзиром да људи често имају потребу да мистификују људе и догађаје. Опчињеност овим празником вероватно треба тражити у самој трагичној историји нашег народа прожетој хришћанским поимањем да је у светима (Светитељима) спас.

Наиме, кључни празник, заправо догађај, јесте Косовски бој – битка која је дефинисала даље токове историје на Балкану, одиграна 28. јуна 1389. године када се малобројнија српска војска, на челу са тадашњим кнезом Лазаром, супротставила многобројнијој османској сили цара Мурата. Према историјским чињеницама у боју су погинула оба владара, што не би било ништа ново, али како је сам сукоб вођен не само између две земље, већ између две религије, које предњаче по броју следбеника у свету, сам догађај уздигнут је на виши ниво. Црква кнеза Лазара и његову пострадалу војску проглашава светитељима, мученицима, узевши у обзир чињеницу да је кнез свесно изашао на „црту” далеко моћнијој сили без страха да ће погинути и са вером у Бога да ће остварити племениту мисију очувања земље од поробитеља.

„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у бој према томе колика ми сила прети, већ према томе колику светињу браним”, речи су кнежеве које су постале симбол српства. То је та снажна порука националног и верског поноса, то је порука празника и порука хришћанског бића, да је вера изнад свих овоземаљских закона, а да је жртва за веру следбеност Христове жртве и крсних мука с Великог петка. Тако бисмо могли да заокружимо причу о кнезу, мученику и његовим следбеницима који нису изабрали да живе као вазали и да промене своју веру, већ су свесно отишли у смрт.
Да ли смо овим догађајем испричали сву суштину празника, право је питање. Зашто онда не би био Лазарев дан, а не Видовдан? Иако у календару не стоји, на овај дан прославља се и Свети мученик Вит, дечак који је живео у Италији и страдао због исповедања хришћанства. Како се ради о светитељу који је живео у периоду пре поделе Цркве на Исток и Запад, није ни чудо што се прославља у обе Цркве, али је свакако чудно да се као култ шири међу Србима, поготово ако видимо да се сам празник у календар уноси крајем 19. века. Култ светог Вида доста је већи у римокатоличком свету. Он је заштитник многих места и има храмове који су му посвећени. Неки сматрају да је повезаност Срба и римокатолика кроз историју довела до популаризације празновања светог Вита/Вида и у самој Србији.
Имамо догађаје, имамо празнике, али да ли је то све? Посматрајући различите обичаје везане за овај празник, постаје недоумица да ли у свему овоме има одређене паганске заоставштине. Јер, у зависности од краја, бележе се и различити обичаји попут оних да се на Видовдан све види, па се тако отвара како гардеробер, тако и новчаник. На другим местима се бере Видова трава – видак; са њом се лечи вид, али се и врше окултистичке радње. Ово се може повезати са Световидом, богом рата и плодности код старих Словена. Он је био заштитник ратника, па би у овом случају могло да се повеже да је био заштитник косовских јунака и свих јунака који су од Косова па надаље дали живот за своју земљу.
Недоумица остаје, али празник је ту већ пар векова и сада је засигурно дан свих јунака од Косова до данашњих дана који су били браник вере и земље уз благослов Божији и у славу Божију. Овај датум постајао је више пута кроз историју почетак Голготе, односно представљао је почетак страдања нашег народа – преко ропства под Турцима, па све до окупираности од стране Аустроугара, и зато је на још један начин посебан. Уз све то, на овај дан традиција је да се „види” труд и залагање ђака током школске године, па се зато сваког 28. јуна званично завршава школа и може се видети успех који су ђаци постигли.